DUBOKA DOLINA, JOŠ DUBLJA VODODERINA

2 min čitanja

Dvanaest bandera deli Danicu Tomašević (74) do prve ravne livade koja izlazi na glavni put u zaseoku planinskog sela Duboka dolina. I ne bi to bio problem, Dana je vuk, navikao da prelazi kilometre, ako treba, ali zbog vododerina je gotovo nemoguće doći do njene usamljene kuće na vrhu brda. A kada se ponesu namernice… čini se da se noge same vraćaju ka livadi i glavnom putu. Tako od kako je ostala bez muža 2013. godine živi ova žena, udaljena od sveta čini se sto godina, jer je zbog puta potpuno odsečena. Teško se stiže leti, zimi, gotovo da je nemoguće.

-Imam sve, donese mi sin kada dođe. Jedini je problem, što par puta moramo da se vraćamo dole na livadu gde parkira kola, po te namernice- kaže ova žilava žena dok krupnim korakom u gumenim opankama grabi ka svojoj kući, pošto nas je dočekala u dnu puta, koji više nije put.

Njoj je lepo gore, voli svoju kuću u kojoj je od udaje, evo ima 45 godina. Može da živi u Prokuplju, ali ne želi, kaže navikla je na ovaj vazduh.

-Dole se gušim. Izdržim dva dana i ne mogu više. Znam da bi i sinu bilo lakše da sam dole, ali prosto ne mogu- dodaje starica dok iznosi vodu i šećer za posluženje.

Sa njom dva psa i dve mačke, njeni prijatelji i drugovi u dugim zimskim noćima.

-Ponekad dosadi samoća, ali vuče me ovde, tu sam živela sa mužem, odgajila dvoje dece, ne ide mi se nigde drugde- priznaje baba Dana.

Priseća se kako je pre 45 godina upoznala svog supruga preko provodadžije. Nekoliko puta su se videli, zatim venčali, živeli zajednički život, čuvali životinje, očuvali i decu i sada je sama.

-Ma sve bi nekako bilo lakše da ima puta. Više bi mi ljudi dolazilo, ovako tih 12 banderi me odvaja od sveta, jer se ne može stići do gore. Meni nikada nije mnogo trebalo. Evo vidite i sada mi je kuća skromna, a i da želimo da je popravimo ne možemo, jer niko neće da dotera materijal i da se lomi po ovom putu koji je voda odnela- pokazuje nam vododerine od kojih se i ne vidi da je nekada na ovom delu bilo puta.

A kuća, kao s početka prošlog veka. Tuglara, sa jednom sobom za sve, jednom u kojoj se spava i onom „velikom gostinskom“ za nekadašnje gozbe i veselja. Oskudan nameštaj, ali lepo u plavo ofarbana stolarija za koju više ni Danica ne zna kada je stavljena. Ispod kuće veliki kameni podrum za sve živo. Napolje lepo veliko dvorište, česma i psi koji se igraju. I to je sav njen svet.

-Ne plašim se divljih životinja, što bih, one uvek beže od ljudi. Leti čeprkam po bašti, a zimi gotovo ništa ne radim. Tako provodim dane. Ma samo da je put malo bolji kroz ovu šumu- pokazuje na stazu kojom smo se popeli do nje.

Skromna želja, ali je niko ne čuje.  Na svojim plećima nosi sve uspomene, brašno, šećer u kocke, so,bombone i ostale potrepštine koje su njen svakodnevni život. Ne kazuje tuge, nevolje, kojih je sigurno bilo.

-Vi baš sve pitate- u jednom momentu kaže baba Dana i gleda nas onim pogledom koji može da pronikne u najdublje tajne sagovornika.

Život je naučio da duboko gleda, kao što su vododerine udubile njen put i vezu sa svetom.


12


0

The post DUBOKA DOLINA, JOŠ DUBLJA VODODERINA appeared first on Prokuplje press.