Retki su oni kojima ruski jezik u srednjoj školi nije predavao Đorđe Valjarević, kojeg su svi zvali Đoka Rus i koji akda izađu u grad, samo gledaju da ne nalete na njega. Jer, onog momenta akda te vidi da si u centru, parku, znaj da sutra na času prvi ti odgovaraš!
-Da,da, to su me mnogi kasnije pitali zašto sam uveo to pravila. Odgovor je šaljiv i jednostavan: ako imaš vremena da se šetaš po gradu, znači da si sve naučio i da je bolje da pitam tebe, koji sve znaš, nego da se znoji neko ko je manje učio- kroz šalu nam objašnjava Valjarević, profesor ruskog jezika svoju nastavničku naviku koja je obeležila njegov rad i prvo je čega se učenici godinama kasnije sete kad pomisle na njega.
A ovaj profesor je zaista obeležio generacije i generacije učenika prokupačke Gimnazije, u kojoj je proveo svoj radni vek.
Završio je srednju Bogosloviju, a zatim i ruski jezik i onda započeo svoj radni vek u školskoj 1969/1970. godini u prokupačkoj Gimnaziji. Pored toga što je pradavao ruski, jedno vreme je držao i veronauku, a dve godine je bio i direktor ove škole.
-Nekada su đaci bili idealni u svakom pogledu. Odgovorni, vaspitani, željni znanja. Odgovorno tvrdim, da je svaki Gimnazijalac mogao odmah da upiše treću godinu fakulteta. Bilo je to vreme kada se znanje cenilo i kada su profesori bili poštovani, jer su oni bili ti koji su usmeravali đake ka budućim zanimanjima i uspešnim životima- priseća se Đoka Rus nekadašnje škole i đaka.
Kaže da nije bio strog, razumeo je đačke nestašluke, ali da je retko ko tada bio Vukovac.
-Ocena 5 je bila nedostižna i trebalo je puno znanja da se ona dobije. Jedno vreme učenici su nosili i uniforme i to nikom nije smetalo, a tokom časa nisi mogao ni jednog da vidiš na hodniku. Pravila su bila jasna, i svi su ih poštovali- dodaje naš sagovornik.
Njegovom budnom oku ništa nije moglo da promakne i često su se učenici pitali kako zna to sve što zna o njima. A jednostavno je, Đoka Rus je stalno šetao pa kako živi u centru grada, logično je bilo d auvek od nekug se pojavi!
-Jednom sam bio u autobusu ka Nišu i onde kod KPD na ulazu vidim učenika i učenicu kako se grle. Sutradan, na času, ja ih pitam koga oni imaju u KPD. Zanemeli su, ali im nikada nisam odao tajnu da sam eto slučajno prošao. Najviše pamtim izgovore učenika koje sam kao razredni starešina dobijao kada ne dođu u školu. Po hiljadu puta im je brat od tetke išao u Vojsku, ili su im preminuli baba ili deda. Nekad staviš do znanja da to neće da prođe, a nekad zažmuriš. Jednostavno, sve su to bile obične dečiji sitni izgovori i bezazleno vreme- navodi naš sagovornik, koji je 2006. godine otišao u penziju.
Kaže da bi i sada da vreme može da se vrati opet radni vek proveo u školi.
I dok razgovaramo na klupi u Pešačkoj zoni, neprestano nas prekidaju ljudi koji prolazeći pozdravljaju Đorđa Valjarevića, svog profesora. Mnogo je onih kojima je život obeležio ovaj čovek i oni to sa ponosom pokazuju.
Bilo je to neko lepo vreme, kada je profesor bio svetionik kojem si zahvalan, jer te oprema za život.
STARO VREME JE JEDNA BOGATA PRIČA
Čitalac nam je poslao link pesme koja po njemu asocira na profesora Đoku Rusa. Kako ne može u obliku komentara, ovde je dodajemo. Zaista je dobra asocijacija.
The post SVI SU SE PLAŠILI DA IH NE VIDI U GRADU appeared first on Prokuplje press.
