Došao i taj dan. Na žalost, nije na sreću. Hah, gledam u tačku razmišljam, a ništa. Mrtvo slovo cupka.
Čini mi se da bih imao toliko toga da kažem, ali mogu reći da je jad. Majka mi je bila mnogo dobra žena. Mnogi su je znali kao takvu. Na žalost završila je prerano. Čak šta više njeni roditelji su je nadživeli 10 godina. Kažu da je to najgore za čoveka. Deoba imanja ili rasparčavanje, sledi. Delimo se brat, tetka I ja mi majčevinu, a tetka očevinu.
Znam svako parče njive, radio sam ih 30 godina. Sadio voćke, brao ih, obrađivao, vadio i opet u krug. Nisam ja uzimao kajmak, deda je. Ja sam tu bio samo rmpalija koji treba da zapne. Deda se delio sa još dva brata, pa je od velikih njiva i imanja postajalo sve manje i tesnije. Svađala se braća ko je kome pregazio ćoše, napravio štetu. Ko nema put, nešto nikad složni nisu bili. Čak ni u mladosti.
Sad to veliko imanje koje je pre samo četiri generacije bilo, podelilo ukupno 49 duša. Međa u među, a niko sa nikim. Tu mi je ostao samo jedan rođak. Svi ostali su po belom svetu, a željni i gladni zemlje.
Kažem vam, gledam deobni list brat, tetka i ja smo podelili 64m2. Bašte. Za jednu leju paprike, a opet i to neće jer jer je reka suva. Nemaš sa čim da je zaliješ. I sam sam daleko, ali rekao sam želim parče njive da zasadim neke voćke i da sutra dovedem decu i kažem im da je to njihova baba za njih spremila. To je njihova zaoštavština.
A ostavila je ona mnogo više u meni u nama.
Sa strane.
The post PODELISMO SVE, A DUŠA OSTALA PRAZNA appeared first on Prokuplje press.
