Pre dvadesetak dana, put me naneo ka Valjevu. Negde iza Mionice, lepo označena tabla da se skreće za rodnu kuću Živojina Mišića, u kojoj se on samo rodio i proveo rano detinjstvo. Nisam skrenula, jer nisam imala podršku za to kratko odstupanje od rute, ali sedam dana nakon toga jesam. Rekoh, možda je ovo jedina prilika da vidim kako se čuva sećanje na heroja.
I posle nekoliko kilometara asfaltiranog puta, čini se u ništa, sa redovnim oznakama da je to taj pravac za kuću, stigoh na odredište. Lep dan subota, a ispred kuće, kao i ja prolaznici. Nenajavljeni, kao ni ja.
Dvorište savršeno očuvano, vajati uredni, kuća svetli od beline.
Nasmejan kustos, ili vodič, ne znam tačno, Turističke organizacije Mionica tu na svom radnom mestu.
I onda svečano uvodi nas putnike namernike u obilazak onoga što je ostalo iza ovog velikog vojvode, koji je jedno vreme proveo i čak kupio kuću u Prokuplju. Kreće se od načina života s kraja 19. veka, uvodni opis Mišićeve porodice, dokumenta, fotografije, sudbine najbližih, značajni događaji, politička i vojna karijera. I ta „priča teče, a pričanju kraja nema“ (Ivo Andrić) . Ljubav prema supruzi, koju je čekao šest godina velika, ali je jača ljubav prema državi i narodu. I čovek priča živopisno, tako jasno, kao neku bajku, koja se mora upamtiti.
I pominje Prokuplje i trenutak kada je Mišić rasčinjen kao Obrenovićev čovek, pa je molio brata da proda jednu njivu kako bi kupio kuću u Prokuplju, jer su mu nakon Vojne akademije u sećanju ostali ti ljudi kao rod rođeni, iako je samo godinu dana proveo u Prokuplju. I kupio je kuću, doselio se sa suprugom i decom, a onda ga je Solunski front opet vratio na bojište. Više nikada Mišić njie došao u Prokuplje, a kasnije je njegov sin prodao kuću, jedino utočište vojvode u najcrnjim danima njegovog života.
I svo ordenje, oprema, oružje, vojna karta Živojina Mišića i on u prirodnij veličini, ljubomorno čuva ova kuća- muzej. I poslednji dan njegovog života i lečenje u Francuskoj i poslednje njegove reči: „Opšta situacija povoljna, neprijatelj odstupa na celoj liniji“ i onda nakon deset minuta kraj jednog velikog života, završenog 1918. godine na dan kada je otpočela ofanziva na Solunskom frontu!
I zašto vam ovo pričam?
Zato što sam bila opčinjena načinom na koji se čuva uspomena na njega, u svakom detalju ne samo ove kuće, već i čitave Mionice.
I mi imamo mnogo heroje, znamenitosti, istoriju, kulturu, tradiciju, ali ovde nema ko da brine i čuva uspomenu na njih. Ni ta Turistička organizacija Prokuplje koja je pola miliona spiskala na moto-skup, ni bilo koja druga ustanova, a najmanje lokalna samouprava.
Biljana Roganović
The post OVAKO SE ČUVAJU HEROJI appeared first on Prokuplje press.
