Miloš Ivezić (18) i Aleksandar Đorović (18) drugovi iz ulice su primer mladih, poštenih i vrednih ljudi. Oni u danima koji su iza nas rade sa drvima i isporučuju ih građanima. Za njih je, kako kažu, svaki posao dobar i vole da rade.
-U šumi smo od malena. Sada više. Nije nam teško, jer nam taj novac dobro dođe za sve što nam treba. Posebno nam znači za konje, koje obožavamo i čuvamo- objašnjava Miloš.
Dodaje da ume neki dan da im je teže, posle neprospavane noći, ali se trude da ih, barem u ovoj sezoni prodaje ogreva, bude što manje.
Obojica su se našli i u poslu i u ljubavi prema konjima.
Aleksandar ima tri koja čuva u svom dvorištu u Liparskoj ulici. Koliko voli konje dokazuje i tetovažom na kojoj je upravo ova životinja.
-Oni su moja ljubav. Čuvam ih zbog toga, zbog njihove lepote. Sa Marom prevozimo i drva, ali u onoj meri u kojoj je to moguće. Najviše volim da ih gledam onako slobodne na livadi ispred kuće na kojoj se samo zbog njih sadi detelina- objašnjava Aleksandar.
Takav je i Miloš. U njegovom dvorištu je jedan, a očekuje da mu stignu još dva.
-Radim da zaradim i za njih, jer onji zahtevaju negu, ali su to najlepše životinje koje svojom lepotom nadmašuju sve. Očaran sam njima i oduvek sam želeo da ih imam- kaže Miloš.
I tako ova dvojica momaka žive život, okruženi svojim hobijima, ljubavima i svom prijateljstvu. Nije to svet bogat materijalnim stvarima, nekim intenzivnim noćnim životom, ludim kolima. Za njih je bogatstvo njihov mali svet konja, prijatelja. Nekako, čini se, iskaču iz stereotipa i postaju primer da ne mora neko da ispija kafe čitavog dana po kafićima i maše telefonima da bi bio srećan i ispunjen.
The post ONI NE MISLE DA SU SREĆA KAFIĆI I TELEFONI appeared first on Prokuplje press.
