Lepo obučeno lice, uredno, šeta među da kažem rafovima u trgovini Mere u Prokuplju. Slučajno, ili možda zbog njegovog meškoljenja pogledom pratim šta radi. Vidim i ne verujem.
Uzima onaj jeftini mesni narezak koji košta 126 dinara, stavlja ga u džep. Zatim gleda da li se primećuje i polako se udaljava ka kasi. Gledam i ne verujem. Mnogo je to mala cena za bruku koja može da usledi. Ipak, ide do kraja. Stoji kraj kase, verovatno čeka nekog, gleda u telefon, a narezak u džepu.
Više nisam mogla da gledam. Bilo me je sramota što sam ga uhvatila, iako on ne zna, da je „pozajmio narezak“.
A za tim detaljem ostaje mi misao o tome da je zaista to sitna para za svu bruku ako ga uhvate. I setim se da to na kraju ipak neko treba da plati, verovatno radnici koji ovde sigurno en primaju više od minimalca, pa skrećem pažnju radniku na ono što sam videla, ali ne gledam je li intervenisao.
I ne znam jesam li uradila pravu stvar.
Možda čovek u tridesetim, barem mi se tako činilo, zaista ne može da priušti ni taj mesni narezak od 126 dinara. Kao da sam saučesnik u otrkivanju i eto toj krađi. I kao da sam saučesnik u ovoj nemaštini i otimanju.
Ne znam šta da kažem, ali me je ono što sam videla porazilo....
