- Vi u Prokuplju stalno ovako ko visibabe po kafanama i kafićima ? A kukate kako nema para!
- Znaš ti onu pesmu „Ko kaže da nema para ...“ i tako dalje...
- Kaže mi ono što vidim očima !
- Mi smo možda nezgodni, ali smo meraklije.
Gostujući u drugim gradovima, nisam naišla na lepši život... doduše ni na teži. To vam je isto kao kad neko kaže „Sa tobom je mnogo teško“, a ja dodam „Ali mnogo lepo“. Šta ćete, niko nije savršen !
Neki takav život smatraju pogrešnim, pa žive krijući novac pod dušecima i u knjigama (nepročitanim), a neki igraju sa pet stotina iz pocepanog džepa, ali žive ljudski, noseći osmeh i pozitivne misli u kafanu ili kafić. Sami biramo šta ćemo biti – žrtve nemaštine ili „bogata sirotinja“. Nikada nije dobro biti žrtva ! Mislite o tome, kad stiskate novac u proćerdane snove.
Ovo Prokuplje ima dušu. To kažu odbegli odavde. Odu, ali se vrate da se provedu. Dragi svete, ovde jeste firma mnogo jaka, jer se još radujemo sitnicama.
Tamo daleko, izvan granica malog grada, bahati se raskoš zvana pustoš.
Stiskajte samo srce, ako vas tu zaboli. Nema dalje !
A do tada samo pesma. Može i ova – „Ko kaže da nema para...“ !
Ivana Đurković
