KAD TE IZNENADI SASVIM OBIČAN DAN

3 min čitanja

Priredi sebi nešto što će te izmestiti iz poznatog i susrećeš nepoznatog sebe…

Pratim tok misli, vraćaju me čudnom početku dana. Početku koji ne obećava poznat ishod i koji podučava da poznatoga zapravo i nema i da su naši svakodnevni planovi čista smejurija, jer u njima neizvesno uzimamo kao izvesno, nepoznato kao poznato… Dok mi tako sigurni u sebe planiramo dalji tok sudbine, Tvorac nas gleda i umire od smeha…

Misli se vraćaju na prethodno veče, povratak sa posla i plan da današnji dan provedem u smeštaju, odmarajući. Ujutru je trebalo da skoknem na sat vremena tu blizu smeštaja, kod prijateljice a potom na trening i to bi bilo to.

Dan je tako i počeo. Izađoh na kratko, onako neobavezno odeven, u bermudama, majici i papučama, kako se inače izlazi do radnje u komšiluku ili da se iznese smeće…

Dva sata kasnije bio sam u Prestonici Slovačke, kao da me je zrak za teleportaciju spustio ..

Okolnosti zbog kojih sam se našao tamo nisu tema ove moje priče pa ćemo ih preskočiti.

Još blago dremljiv, istrgnut iz tople postelje i slatkog sna, bez novca u džepu i u jednostavnoj odeći za po kući, nađoh se u sred Evropske metropole i njenog uzavrelog ritma…

Indijac u tradicionalnoj odeći svoje zemlje stoji u koloni pred šalterom železničke stanice, pored njega prolaze dve afro devojke sa modernim evropskim frizurama i jedna mlada vijetnamka sa afrokikicama. Stariji par japanskih turista kleči i razgovara sa belom ruskom mačkom koja se ko zna otkuda tu stvorila. Ogrlica oko vrata navodi na zaključak da su joj vlasnici tu negde i verovatno je traže dok se ona na japanskom raspituje za put do svojih zaštitnika…

Sati dalje teku i kilometri poput putanje na mapi ucrtavaju nove blage obrise vena na umornim nogama. Prateći neki svoj ritam povremeno se oglašava i želudac, razmaženo i nekako ljutito protestujući što sam ga zanemario i ostavio praznog čitavog dana…

Zanemarujem unutrašnjost svoje utrobe i osluškujem unutrašnjost glave, zapravo glas koji mi se obraća mislima koje poput pijanog poštara nasumično lutaju tražeći nepoznatu adresu.

Dalji tok misli vodi me od glavne železničke stanice u neke zabite ulice. Razmišljam kao turista a zatim služeći se obrnutom logikom jednog turiste, krećem tamo gde neko ko nosi taj časni čin nikada pošao ne bi…

Uske zapuštene ulice i proređene kuće između kojih poput Amazonskih prašuma u malom pred oči izlaze plačevi zarasli u travu i korov. Te čudesne kontrasti metropole daju jedan specifičan šarm gradu. Duh koji oslikava ono jednostavno ljudsko, još uvek prisutno i prikriveno u nekom kutku između velelepnih zgrada vanzemaljske arhitekture koja svedoči o prisustvu nekih novih generacija ljudi, čije su glave pune vektora i algoritama, aplikacija i složenih programa. Znanja koja zadiru u oblast naučne fantastike ali bez svesti o običnim i lepim sadržajima, mirisa poljskog cveća, cvrkuta ptica i žubora reke u vrbacima…

No lutajući tako sokacima, do ušiju mi dopre udaljena graja za koju pomislih da je zvučna halucinacija. Međutim ugao sledeće ulice me demantova. Pred očima mi se ukaza neki davni prvomajski uranak na proplanku. Svestan da nije 1. Maj i da ovde ne bi trebalo biti proplanka sa armijom veselih ljudi, protrljah zbunjeno oči… Ogroman park ispunjen ljudima i sadržajima. Nekoliko bina sa muzičarima, puno jurti-šatora sa blagdanskim tezgama i beskrajno mnogo sveta. Izletnici posedali po travi, raširenih mušema punim hrane, drveni stolovi i deca koja crtaju, boje, prave figure od gline, mirisi hrane, zvuci sreće i energija koja izbija sa svih strana…

Saznajem da je u pitanju oproštaj od leta. Drevna tradicija Slovena i njihov bliski odnos sa prirodom očuvao se tokom vekova i u ova moderna vremena ostao da živi, izmenjen i prilagođen ali ipak prisutan. Misli me nose u daleku prošlost. Osećam miris poljskog cveća spletenog u venčiće. Vidim mlade žene sa ovim venčićima oko glave kao jedinim nakitom, kako igraju oko vatri sa ustreptalim mladićima… Sveti lugovi, bistri potočići, zamenjeni su gradskim parkovima, ali mladost, energija i ljubav trepti i danas kao i u ta drevna vremena…

Šetam kroz ovu uzavrelu masu i žudno upijam tu energiju, snagu, veselu raskolašnost. Upijam zvuke, slike, mirise, pa čak i ukuse kao da osećam. I odjednom glad se posramljena povlači, radost ovih ljudi prožima mi svaku žilu i nošena duhotokom ispunjava celo moje biće…

Čeka me još par sati vožnje i jedno presedanje ali to više nije problem…

Noć se tiho spušta i ulazim u nju zahvalan za ovakav dan koji sam prihvatio kao dar one iste sile koja mi je u nekom trenutku darovala život i koja će u jednom meni nepoznatom trenutku zahtevati da joj ga vratim uz uzdarja kojim sam ga obogatio….

Ispričah vam priču koja nema radnje, ni zapleta, ni kulminacije, ni raspleta… Ili ipak ima… To odlučite vi koji se odvažite da je pročitate

Dušan Vlahović, privremeni gastarbajter


4


0

The post KAD TE IZNENADI SASVIM OBIČAN DAN appeared first on Prokuplje press.