Na nekoliko mesta u gradu već godinama uzaludno stoje flaše. Ideja je bila da građani bacaju, koliko se sećam, staklo i tako se ono reciklira, ali na žalost, to ovde nije zaživelo.
Sada one uporno stoje, podsećaju na samo još jednu promašenu investiciju, ideju, akciju i neodoljivo podsećaju na primer na nikad iskorišćenu novu industrijsku zonu. Ili na bazen koji nekoliko godine ne radi, ili na zatvorenu tvrđavu na Hisaru, zakatančen Savićevac, prazan Dom vojske, stravičan asfalt najprometnijih ulica u gradu, sablasno praznih i zatvorenih lokala.
Podseća i na kuće na selu, seoske škole, domove za okupljanja, na kraju i ulice, na kojima je sve manje ljudi, male dece i žena koje šetaju svoje bebe u kolicima.
Po neki grafit, list papira koji leti ili je zarobljen u metalnoj konsturukciji baš ove flaše koja je bila divna ideja, jedini su znak da je nekada ovo mesto imalo smisla i živelo.
Bar da sklone sve te duhove, da ne vidimo, kao što i ne čujemo i ne komentarišemo, koliko smo potonuli.
Biljana Roganović
The post BEZ SVRHE VEĆ GODINAMA appeared first on Prokuplje press.
