Gorica Petrović (62) iz Donje Trnave živi u zaista teškim uslovima, a za njenu sudbinu se ne bi ni znalo da komšinica Mirjana Stojiljković, inače bolesna od raka, nije apelovala na javnost da joj se pomogne.
Već godinama, od kako je stara i trošna kuća njenih roditelja potpuno propala, spava u započetoj a nikad dovršenoj kući njenog brata. Ovu zimu čeka sa zebnjom, jer je krov iznad sobice koju je namestila potpuno propao i svakoga dana ploča, koja je već natopljena vodom, može da padne. Tada bi Gorica izgubila svoje sklonište.
Ona je invalid. Radila je u Hisaru i prima invalidsku penziju od 21.800 dinara. Od nje 7.200 dinara mesečno odvaja za lekove, jer pored spondiloze, ona ima i psihičke tegobe i oboljenja. Plaća struju i fiksni telefon, pa joj za goli život ne ostane ni 8.000 dinara. Kako je drva za prošlu zimu kupila na kredit, otplaćuje ih još uvek. Trenutno ima dug za struju 8.500 dinara.
-Gladna sam svaki dan. Evo jutros su mi iz Crvenog krsta dali hranu, sada imam narednih dana. Prejela sam se toliko da me zaboleo stomak i povraćala sam. Nije trebalo toliko da pojedem, ali bila sam mnogo gladna- objašnjava nam Gorica koja krši ruke, skreće pogled i plače dok razgovaramo.
Teško ju je razumeti, kada govori, ali iz razgovora smo zaključili da ima sina, kojeg je 1999. godine dala u Zvečansku, jer nije mogla da preživi i detetu omogući neki život. Čim ga je pomenula, odlazi u sobu, donosi staru fotografiju uvijenu u najlon, jedinu vrednu stvar u njenom životu. Na toj fotografiji, drži svog sina, baš pred rastanak. Jedna jedina uspomena na biće koje je u mislima okupira svakoga dana.
U sobi u kojoj živi uredno, koliko je to moguće. Na starom ormaru figurice, a ispod njih heklanija. I one čiste, nema prašine, ali ima vlage.
Plafon polako otpada.
-Ne treba meni kupatilo, ništa, samo da mogu da namestim krov i napravim dimnjak, ali zaista nemam para za te radove- plače žena koja teško da razume svu strahotu svog položaja.
Ali služi sok, mora da se popije. Zna ona šta je gostoprimstvo. Taj isti sok što su joj jutros kupili u prodavnici deli sa nama neznancima. Nudi nam i da podeli sa nama paket koji je dobila od Crvenog krsta Prokuplje!
I tako ta napaćena, dobrodušna žena, živi život i čeka da se desi neko čudo. I mali deo čuda se dogodio, jer je nađeno ko će umesto nje da joj uplaćuje utrošenu struju. Doduše, ostao je dug od 8.500 dinara, a nadalje će anonimni humanista da plaća svaki naredni račun. Crveni krst Prokuplje će joj obezbediti svakog meseca paket životnih namernica i dva kubika drva za zimu, a komšinici koja je upoznala javnost sa njenom sudbinom je obećano u lokalnoj samoupravi da će joj pomoći da podnese zahtev i primi jednokratnu pomoć.
Ali ono što je njoj prioritet je popravka krova. Po proceni za to treba oko 600 evra.
Zato apelujemo na one koji mogu, pre svega naše prokupačke građevinske firme da pomognu. Oni mogu da saniraju taj krov i pomognu Gorici da se barem kada noću legne i posveti razmišljanju o svom sinu, ne plaši da li će joj ploča pasti na glavu.
The post GLADNA SAM SVAKOG DANA, KAKO DA POPRAVIM KROV appeared first on Prokuplje press.
