Rastao je bez oca koga su proglasili narodnim neprijateljem. Bruka - Šamar. O njemu nije smeo ni da pita – Šamar. Završava svetsku književnost, postaje profesor, objavljuje roman... Radi sve ono zbog čega je živeo! Šamar, šamar, sud, presuda! Etiketa! „Povreda ugleda države, njenih organa i predstavnika.“ Šamar. Provincija se okrenula. Šamar. Beg u Beograd. Šamar. Osporavaju mu postojanje, kažu da je liberalistička fikcija! Šamar.
Nepozvan je došao u svet književnosti, sin četničkog komandanta! Sramota je za okrug, a okrug nikada bedniji. Struja pa i nekako, vodu nemaju, jer su se ponovo pobunili protiv države. Taman je zakopana pobeda Ludog Živka, kada evo ga i ovaj da deli pravdu!
Stali ste mu na postojanje, seli na slobodu. Opasan papirima, poteže pero. Neće da stane, a za to krivi južnjaka u sebi. Svrbi ga nepravda, voli ih, a ne razume, protiv sebe ne može to je jedino sigurno. Pekić drži čas etike iz Londona. Mihajlović kroz odbranu ulazi u lik junaka sopstvenih dela. Ćopić svoju reputaciju stavlja na kocku. Kiš ćuti, Pavlović ćuti, Popa ćuti.
„Ako nevolja bude htela, Ivan Ivanović će izdržati ovu nepravdenu kaznu, i jednom biti rehabilitovan, u to sumnje nema. Ali ko će nas rehabilitovati? Kakvim se razlozima može objasniti naše ćutanje, šta reći, kakva priča ispričati o etici socijalističkog intelektualca naših dana, gde je i hoće li biti razumevanja i za nas - saučesnike u donošenju te presude. Ja sam čvrsto uveren da će prokupačka presuda, s kojom se, bar koliko ja znam završava doprinos tog grada našoj kulturi, biti usamljena zabluda ukoliko ne bude sankcionisana pristankom društva u čije ime je doneta. A stvarno izvršnom postaće tek onda kada je kao normalnu kritičku proceduru prihvate umetnici koje je Ivan Ivanović u sudskom doku predstavljao.“ – Borislav Pekić
01.11. 1974.
Južna Srbija nije bila toliko bučna nakon Koštanine pesme i Ivkovih lovačkih priča, kažu. Arizani. Aplauz. Arizani. Naklon. Arizani. Nedovoljno bučno! Arizani. Arizani. Arizani. Sramota i slava srpske književnosti. Arizani. Nedostojni smo.
Vuče, ne zameram ti ništa, reformu si sproveo u okviru tadašnje granice, tu si mogao da se krećeš.
Arizani, izvinite!
Milena Biljane Ivanović
