AKO NAM OTMU DUŠU

1 min čitanja

Tako bih volela da napišem nešto lepo… Da posmatram svet iz pravca cveta i oka deteta…Da pomilujem travu i osmehnem se danu, k’o drugaru… Da u dušu primim svo plavetnilo neba, jer toliko mi treba.. Da ispratim laste na dalek put…

Ali, ne dolaze reči, ne valјa se stih… Tišina buku stvara… Preskočili smo reku duboku i ostali bez mosta. Laste nam se nisu vratile. Nismo tamo gde smo bili, a ovde ničeg više nema, do sećanja. Kada nam i to izbrišu, neću pisati ni ovo, jer neću znati šta su sutoni i svitanja i šta to beše dodir i treptaj.

I dok tako krojim pasuse i šare od  nabujalih osećanja, zamirišu odnekud šeboji i nane… Daleko smo od lepote, znam i sama.. Hoćemo li ikada više biti lјudi, pitam se dok brinem, dok strepim… A tako bih volela da kao nekad  decu okupim i čitam im Prevera… “Ta lјubav”…

Hoće li iko više napisati tako nešto?

O tome vam govorim… Toga se bojim.

Jasmina K.


8


0

The post AKO NAM OTMU DUŠU appeared first on Prokuplje press.