Povučen nekim prastarim porivom bacam se u zagrljaj noći. Širim svoja glatka, opnasta krila i letim nošen svežim povetarcem. Uzlećem među zvezde da bi se potom strmoglavio u mračni ponor…
U daljini usnulo selo… Osećam kako iz toplih kuća pulsira krv u žilama seljaka i tu i tamo poneko budno srce drhti naslućujući moje prisustvo. Letim i uživam u moći i snazi. Izoštrenih čula prodirem sve dublje u izvor svakog pokreta i zvuka. Letim iznad šume i svestan sam naglog muka izazvanog mojim prisustvom. Risevi i medvedi se poput plašljivih zečeva zavlače u svoje brloge i drhte dok prolazim, jedino me vukovi pozdravljaju otegnutim zavijanjem…
Crvenih očiju istražujem daljine i počinjem da osećam žeđ koja budi onog strašnog predatora u meni. Kažu da je ljudska rasa na vrhu evolutivne lestvice ishrane. Greše. Moja vrsta je na vrhu a ljudi su moj plen, moja hrana. Zbog toga im je priroda podarila instiktivni strah od noći, jer noć je moj saveznik i iz noći ih vrebam, njih koji su moj plen. Sa užasom pričaju o meni. Nazivaju me zlim. Čine to ne shvatajući da smo u neku ruku isti. Oni se hrane životinjama a ja njima. Čak sam ja i humaniji jer za razliku od ljudi, koji svoj plen drže u zarobljeništvu i surovo ih kolju na očigled ostalih životinja koje drhteći očekuju istu sudbinu, ja ljude ostavljam da slobodno žive svojim životima…
Dosta je priče, glad pulsira mojim bićem i sve je jača iz časa u čas. Ahhh! Osećam još jedan puls koji odgovara na moj zov gladi. Dolazi iz pastirske kolibe u blizini šume koju prelećem. Privlači me poput magneta i u trenutku menjam smer leta. Poput metka jurim ka prozoru i ulećem u sobu. Na krevetu leži mlada devojka, verovatno pastirica. Nabrekle joj žile na dugačkom vratu. Meškolji se u snu ne sluteći da je njeno vreme upravo isteklo ili možda tek dolazi. Nežno kao da je ljubim naslanjam joj usne na vrat. Više nemam krila, sad sam muškarac, visok i bled, kakva će i ona uskoro biti. Dok zubima probijam venu lagano se trza. Više je to pokret strasti nego bola. U snu namešta vrat, kao da mi nudi taj slasni sok i ja sa uživanjem pijem. Težim da utolim svoju neutoljivu žeđ.
Kao što rekoh, moj pristup ljudima je daleko manje strašan nego ljudski životinjama. Dok životinje kojima se ljudi hrane na kraju završe bedno bez imalo dostojanstva, izmrcvarene, moj plen mi se pridružuje i postaje besmrtan oslobađajući se svoje ljudske prošlosti. Pastirica će se kroz nekoliko noći probuditi preobražena i krenuti sa mnom u svoj prvi lov…
Dušan Vlahović, privremeni gastarbajter
The post ZOV KRVI appeared first on Prokuplje press.
