Skoro od početka rada prokupačke Gimnazije, deo nje bila je profesor fizičke hemije Ljiljana Vujadinović (83) iz Prokuplja. I tako su preko njenih ruku i blagih očiju prošle nebrojene generacija prokupačkih gimnazijalaca. Bilo je u tim godinama dosta muka prevariti prekaljenog profesora i prepisati na kontrolnom ili se snaći u odgovaranju, ali je jedno sigurno:svi pamte njene časove.
-Radila sam dve godine u Felspatu,kao šef laboratorije i bila jedino žensko. Zatim me je 1966. godine pozvao Krstomir Simić, koji je bio nastavnik u Gimnaziji, a kasnije ministar, jer im je bio neophodan profesor fizike, kako bi mogli da verifikuju školu i tako je sve počelo. Do penzije sam ostala u njoj- priseća je Ljilja.
I dok nas vedro gleda i raduje se što ima goste, bivše đake, priseća se da su nekada generacije bile drugačije.
-Po jedan odličan u odeljenju, malo kasnije po par njih i to je sve. Tada se mnogo radilo i ozbiljno shvatalo znanje. Sve je bilo nekako svečano, ozbiljno. Onda su se vremena promenila i sada je mnogo drugačije. Ipak, onaj ko želi da uči, to i čini- objašnjava ona.
Predavala je uglavnom matematičkom smeru i to ne samo fiziku, već i astronomiju, a seća se da je bila i u jezičkim odeljenjima, kada je Crnogorka tražila da predaje hemiju kako bi se uporedilo ocenjivanje.
-Na polugodištu sam u tom odeljenju od 27 učenika imala 21. jedinicu. Tada je Crnogorka rekla:“Eto vidite, nije do mene!“ Pre se zaista učilo, a petice su bile retke. Ova naša Gimnazija je dala izuzetne ljude, vrlo uspešne, a mi smo bili osnova za njihov dalji napredak- dodaje naša sagovornica, još uvek vitalna i vedra, kakva je uvek bila.
Dok prepičava dogodovštine priznaje da je đačkih nestašluka bilo uvek. Znali su da galame, naprave neku sitnu doskočicu, ali se za sekundu letelo iz škole.
-Meni su svi zamerali što tiho govorim, ali sam imala spreman odgovor na to: „Ako glasnije pričam, oni više galame. Ovako se naprežu da me čuju i onda ćute“ , i verujte to je zaista palilo. Lepe su sada to uspomene. Deca su se više družila, nekako bila prirodnija i želela da što više nauče- priseća se Ljilja Vujadinović.
Zaključuje da sa đacima treba biti strog, ali pravedan i da oni to uvek prepoznaju i poštuju, koja god da je generacija i vreme u pitanju.
-Znanje je moć odlična vežba za mozak i važan segment u životu. Zato treba da se radi na tome i da se ono nesebično pruža, a prosveta je divna dužnost. Srećna sam kada sretnem nekog od svojih đaka. Uvek je to lep susret. Moram da vam odam tajnu, ja svoje đake prepoznajemo po očima i izrazu lica, a imena su izbledela. Ipak nikada ne pogrešim i uvek znam kome sam predavala- kaže Ljilja.
I još uvek slavi mature. Ovoga leta bila je kao profesor generaciji koja je proslavila 50 godina od mature. Rado se odazove na svaku i koliko je đaka iza nje, slaviće ona još mnogo novih jubileja sa svojim učenicima.
Ljilja, Crnogorka, Rušče, Bojčić, Đurđa, Čuljko, Olivera, Krle, Radunka, Kosta (oprostiće mi oni koje nisam pomenula, jer ih je zaista mnogo) i ogroman broj novijih profesora udahnuli su život prokupačkoj Gimnaziji i ostavili trajni pečat u njoj, svojom strogošću, ali pravednošću koju i dan danas bivši učenici, sada ozbiljni i uspešni ljudi, cene, jer su im ti profesori otvorili vrata života.
The post ZA NJOM JE TOLIKO UČENIKA, KAO MALO PROKUPLJE! appeared first on Prokuplje press.
