TREĆA SMENA LEONIJA

2 min čitanja

Bila je neka čudna noć, zapravo vreme pred samu zoru. Znate one vlažne, maglovite noći kada vam se hladnoća uvlači u kosti… Vraćao sam se kući sa pijanke, omamljen dimom cigareta i opijen dobrom domaćom kruškom. Put me je vodio preko mosta a zatim prečicom kroz voćnjak i splet uličica blizu fabrike Leoni.

Bio sam na mostu i već razmišljao da li da se provlačim kroz voćnjak i uštedim 15-ak minuta rizikujući da mi se cipele napune blatom ili da nastavim asfaltom pored stadiona i tako tih 15 minuta šetam umesto da kući čistim obuću. Dok sam tako kalkulisao odjednom sam osetio da nešto nije u redu. Nisam odmah shvatio šta. Počeo sam da se ježim i osetio da mi srce ubrzano lupa kada sam shvatio da je oko mene sablasna tišina. Do tada se čuo lavež pasa i neko brujanje u daljini a sada odjednom jeziva tišina.

Umotao sam se bolje u kaput i podigao šal preko nosa. Ne znam zašto sam ovo uradio, valjda mi se učinilo da mi neka ledena jeza zavlači svoje bezbojne sive prste u grudi tražeći uzdrhtalo srce koje se još jedino oglašavalo potmulim otkucajima.

Nastavio sam da koračam, kada su ispred mene izronile iz magle prilike koje su podsećale na ljude, jako blede, ispijene ljude upalih očiju i natačenih podočnjaka. Hodali su nekako čudno, ukočeno bez ikakvog izraza na licu. Njihovi koraci bili su nečujni, a okruživala ih je aura užasa… Ne znam kako to drugačije da opišem. Krenuli su prema meni a ja sam se oduzeo. Noge me više jednostavno nisu slušale. Ubeđivao sam sebe da im nisam ja cilj već da je to jedini put i da moraju proći pored mene pošto idemo jedni drugima u susret. Mozak je imao argumente ali srce je drugačije osećalo. Počelo je grlo da mi se suši, mišići da se grče i odjednom alkohol je ispario, bio sam potpuno trezan.

Gospode da li su ovo te legije o kojima sam toliko čitao i slušao. Hodaju bez žurbe, gledaju u mene mrtvim pogledom, u njima nema života a ja im ne mogu uteći, čak ni pokušati. Prvi legionari su već bili na par metara od mene. Gledao sam u njihova bela, ispijena lica. Iznenadio sam se jer im u očima nisam video zlo već pre neko beznađe, iscrpljenost… Delovali su premoreno a nikako zlo. Tek da nešto progovorim, poželeh dobro jutro i upitah da li su krenuli sa podnožja Hisara, misleći na gradsko groblje koje se tu nalazi.

Prvi iz prethodnice kao da me je tek tad spazio, pogledao me je zbunjeno i promuklim glasom rekao: “Idi bre čoveče, prepade me! Kakvo groblje, mi smo treća smena iz Leonija!”

Dok su prolazili pored mene, osetio sam kako mi se krv vraća u lice i promrzle prste. Ponovo sam čuo lavež pasa, a začulo se i kukurikanje prvih petlova. Okrenuo sam se da se uverim da li su i dalje tu i bili su. Petlovi ih nisu oterali…

Dušan Vlahović, privremeni gastarbajter


14


6

The post TREĆA SMENA LEONIJA appeared first on Prokuplje press.