Kraj oktobra, početak novembra godine 2023. a kao da Vaskrs slavimo u Segedu, ili Segedinu ( Gradu Sunca), na ušću Moriša u ćutlјivu i ćudlјivu Tisu, glavnom gradu županije Čongrad, što na Crnjanskog i njegove „ Seobe“ miriše.
Jedan od najvećih kulturnih i univerzitetskih centara, koji vas, na prvi pogled, osvoji brojnim arhitektonskim stilovima: rokoko, vizantijski, barok, neorenesansa, eklekticizam, secesija…Razmišlјam kakoje ovo je ovo potonje, možda, srednje ime Mađarske. Jer, otkako je Košut Lajoš, sredinom 19. stoleća, stao na čelo Revolucije koja će kao rezultat imati samostalnost i odvajanje od Austrougarske, ovaj narod je, kao svoj na svome, utvrdio put nezavisnostii slobodne misli. To se, i danas, svuda i na svakom mestu promećuje. Posebno u očuvanju maternjeg jezika, jer ćete ovde retko videti neki natpis na bilo kom svetskom jeziku, a vrlo su alergični na upotrebu engleskig u svakodnevnoj komunikaciji sa turistima iz raznih zemalјa, što nipošto ne znači da su nelјubazni, naprotiv…
Ovaj grad je drugo ime za sklad, jedinstven spoj nepomirlјivog: kompromis i kontrast u isti mah: grandiozno, a opet malo, skutkano, toplo, domaćinski… Bogatstvo gorepomenutih ( i još nespomenutih) stilova, ali bez trunke borbe za prevlast. Svi su tu, vekovima, neko duže, neko kraće, svi imaju svoje mesto, nijedan se ne takmiči protiv ostalih, postoje i traju u zajedništvu, a opet- svaki za sebe.Monumentalna katedrala natkrilјuje, ali ne zaklanja niti u senku baca pravoslavnu crkvu Svetog Nikole iz 14. veka, koja ima čak tri ikone crne Bogorodice.
Šta, tek, reći o izložbi „ Besmrtnih čuvara prvog kineskog cara“, koju je ova varoš uspela da dovede, a koja je glavni cilј i povod naše posete? Pa…najbolјe ništa, reč je nemoćna pred savršenim delima starim preko 2000 godina, do najminucioznijih detalјa isklesanim vojnicima od terakote u prirodnoj veličini čija je sveta misija bila da čuvaju cara Čin Ši Huanga, čoveka koji je bio opsednut mišlјu o besmrtnosti, te je zapovedio da mu naprave eliksir večne mladosti od žive i, avaj, preminuo od ovog metalnog napitka u 49. godini. Još uvek slovi za jednog od najmoćnijih i najbogatijih vladara koji su ikada hodali po ovom gornjem, propadlјivom svetu. Zato je stvoreno više od 8000 ratnika da bi sačuvali njegovo carstvo podzemlјa. U grobnicu carevu arheolozi ni dan danas ne smeju da kroče, iz strahopoštovanja ili od straha: od velikog procenta prisustva žive u zemlјištu ( vele da reka ovog smrtonosnog elementa teče podzemlјem), ili od postavlјenih zamki, kao što su stotine skrivenih samostrela, spremnih da spreče svakoga ko bi pokušao da uđe unutar grobnice.
Vrativši se u prezent, u smiraj dana na obali reke, gde se neki čovek kupao ( dobre su mu šezdesete, rekao bih), u čardi čije ime ne spominjem, ali je toplo preporučujem, uz palinku, ogromne drvene riba-tanjire prepune raznoraznih đakonija: som, deverika, štuka, pa neko prase koje je zalutalo međ ribe, završavamo ovaj segedinski dan, u hladu stoletnih breza, uz čamce na Tisi.
A u suton, k`o u pesmi: „ Od Banata, prema Sremu nisko oblaci“, zagrme malo nad ravnicom, poče blaga kišica, rekao bih letnja, u ovom blagoslovenom godišnjem dobu miholјskome. A u povratku, pratio nas je „…veliki, plavi krug u njemu, zvezda“.
Zoran Cvetković
The post TAMO-AMO PO DREVNOM PATRISCUMU appeared first on Prokuplje press.
