POZNAT NADALEKO, A NEPOZNAT SVOM GRADU

2 min čitanja

Teško je čoveku u godinama, naročito ako je stvaraoc, pa još i vaninstitucionalni, da uhvati i glavu i rep i napiše nešto o sebi.

No pokušaću, jer ovog puta je reč o nama, i samoći čoveka izopštenog iz svih institucuja kulture, i ako njegovo ime pronosi reč Prokuplje gde god je to moguće.

Teško se meni setiti svih proteklih godina, pokušaja, uspeha i neuspeha, no ono što je činjenica prihvaćen sam kao autor u svim državama bivše Jugoslavije, i nekoliko inostranih zemalja, ali dajmo se fokusirati na poslednje događaje, jer mi se svi ostali čine jako daleki.

Posle nebrojenih učešća na književnim konkursima, i nekoliko prvih nagrada za poeziju, počeo sam da dobijam pozive sa svih strana od ozbiljnih književnih udruženja da im se pridružim, da mi priređuju promocije i pesničke večeri, nevino optužen da sam pesnik, i ako se ja tome odupirem, jer sam se potpuno udaljio od svoje osnovne delatnosti, i prve ljubavi, crteža!

No na moju sreću neko od mojih beogradskih prijatelja me preporučio kao vrsnog crtača, Ani Marinović, diplomiranom grafičaru, koja je i Art direktor u udruženjima Umetnikov otisak i Kreativna fabrika, Creative Art director u projektu Dosije Umetnik, studirala Faculty of Applied Arts, Belgrade, Visoku školu likovnih i primenjenih umetnosti strukovnih studija, Fakultet primenjenih umetnosti …

I eto na moju sreću, ili konačnu zaslugu za sav dugogodišnji u Prokuplju ignorisan rad, organizatorka izložbi u tri trenutno najaktuelije kafe galerije Beti Ford (koja promoviše i talentovane književnike i kantautore), Tuluz Lotrek, i Mestašce, sve tri u samom srcu Beograda postale su moja druga kuća koja je moj umetnički rad prihvatila, i konačno sam osetio da sam se vratio tamo gde mi je mesto.

Pored oduševljenja Ane Marinović mojim radovima, koji se, pretpostavljam razlikuju od mase odličnih, time što u sebi nose duh juga, postojalo je veliko interesovanje za moje slike, i bio sam hitno pozvan od Ane: Slave, daj cene, imam kupce za tvoje radove! A ja tvrdokorni južnjak odgovaram: Nisu na prodaju!

Kasnije se preko jedne koleginice izvesna gospođa zanimala da kupi moju sliku, ulje na staklu, ali ishod već znate.

I tako, neopažen od sredine u kojoj živim, ja dogurah do dvanaeste izložbe, u krug, po svim gore navedenim galerijama, a ova upravo otvorena 6. septembra mi je posebno draga, jer je to plakat za prvi nezavisni i vaninstitucionalni teatar „Antiprohibicija“ koja, posle dugo godina vraća na zid galerije Beti Ford, u Skadarliji, atmosferu južnjačke kafane, i nevidljivu, svu našu borbu za opstanak ovog teatra, koji ponovo počinje da živi, kao što živi i autor plakata i pisac ovih redova, borac za kulturu svog grada, neprimetan, negde iz senke neke trafike, gde pije pivo sa radnicima s obližnjeg gradilišta.

Na kraju moram i da dodam da su moji radovi morali proći filter umetničkog saveta koji čine:

Ana Marinović – dipl. grafičar( samostalni umetnik, član slikarsko – grafičke sekcije ULUPUDS-a)

Saša Janjić, dipl. istoričar umetnosti

Edvina Romanovic Hudeckova – magistar likovnih umetnosti

Igor Markišić – master na odseku grafika i knjiga

Milena Mitrović – dipl.graficki dizajner MA visualnog dizajna

Slavko Mali ( nema veze sa Sinišom Malim!)


0


0

The post POZNAT NADALEKO, A NEPOZNAT SVOM GRADU appeared first on Prokuplje press.