Plava zastava je bela

Ovo je napušten grad. Ostavljen od svih koji su ga nekad voleli, ili voleli nedovoljno. Sada je prepušten ljudima koji ga ne vole. Nad njim vijori bela zastava.  Zauzeli su ga došljaci, begunci iz drugih sredina gde su im bili domovi. Oni ne vole ovaj grad. Ne vole ove ljude zbog  sopstvene nesreće iz koje se nisu izvukli. Tako se u sopstvenoj mržnji  prže i uvlače druge u svoj pakao. A gde smo mi, ovde rođeni kao i preci naši?  Mi smo tu negde, u debeloj senci, u jakoj manjini. Ali ne onoj avangardnoj, na žalost.

Na stranu sada raspadnuti trotoari, prašina i pesak,  otužni izlozi radnji na izdisaju, zajedno sa lutkama na kojima vise haljine i majce koje niko ne kupuje. Na stranu šareni izlozi apoteka, luksuzni prostori banaka i blješteća svetla kladionica. To je priča za sebe. Duga i mučna.

Ali zastava strane firme na Spomen kosturnici žrtvama fašizma???!!! Pa ko je to dozvolio? Oni koji kažu da nisu, i da znate da nisu. Jer njih niko ništa ne pita. Oni su samo obični klimoglavci zarad svojih sitnih privilegija.  A zastava kojoj tu nikako nije mesto, se vijori. Mrtvi se prevrću u grobu. Jesu li za to ginuli?

I to što vidite, to nije plava zastava, to je bela zastava. Zastava poraza.

A onda, onda te neko jutro obraduje dečja graja u učionicama. Razveseli te vest  da se u porodilištu rodila neka beba.  A ona ima pravo na budućnost. I ta budućnost će možda biti vezana baš za ovo mesto. E, onda se zamisliš i pitaš zašto si neke stvari dozvolio. Nije tačno da nije bilo i do tebe. Nije tačno da se nisi pitao. Jesi ti mali, ali nisi toliko.

 Da li je zaista lakše pobeći od samog sebe i verovati da će se svet sam okrenuti pa postaviti pravi poredak stvari. Kada mi sami za to nemamo snage. Ni hrabrosti. Ni ljubavi.

Savesni građanin, onaj koji voli ovaj Grad