Do pre nekoliko godina u Prokuplju je bilo osam obućara, sada ih je svega tri. Ovaj zanat polako nestaje, a retko ko se odlučuje i da ga završi. Posao nije loš, dobro se prolazi, ali zainteresovanosti nema.
Slobodan Milošević je jedan od retkih prokupačkih obućara. Kaže da posla ima, ljudi prepravljaju obuću, ali da više nema konkurencije kakva je nekada bila.
-Pre desetak godina bilo je osam obućarskih radnji, sada svega tri. Polako i ovaj zanat nestaje- komentariše on.
Misli da je epidemija Kovida-19 dosta uticala na zatvaranje i ovih radnji. U vreme pandemije đaci nisu išli u školu pa nisu cepali patike. Zaposleni nisu išli na posao, nije bilo veselja pa ni potreba za fleknicama i tada se posao znatno smanjio.
Sada jeste drugačije, ali nema onih koji su zainteresovani da nastave zanat. Ovo nije teško zanimanje, ali je nepopularno, barem za sve one mlade ljude koji žele da što pre odu odavde. Zato se odlučuju da završe najčešće medicinsku školu, koja im otvara vrata za rad u nekom staračkom domu ili bolnici tamo na zapadu.
I nije samo obućarstvo zamrlo. Gotovo svi zanati u Prokuplju su nestali, a nema ni molera, zidara, auto-mehaničara, keramičara, građevinskih radnika, konobara i kuvara, vozača, čak ni nadničara. I poljoprivrednika je sve manje,
Na žalost nema ni lekara, profesora, inžinjera. Još se drže pravnici i ekonomisti, ali oni ne nose čitav sistem i ne mogu da popune vitalne oblasti.
Polako sve nestaje….
The post NESTAJU OBUĆARI I NE SAMO ONI appeared first on Prokuplje press.
