NEMUŠTIM JEZIKOM SE SLUŽIO 74 GODINE

2 min čitanja

Tomislav Veljković (86) iz Prokuplja je jedini u ovom kraju koji zna nemušti jezik. Od svoje desete godine razgovara sa zmijama, a pre dve godine je predao znanje svom unuku Stefanu. Ne zna koliko je zmija uhvatio, ali se seća da su ga pre par godina zvali da očisti kuću pokojnog premijera dr Zorana Đinđića koja je u prokupačkom selu Prekopuce i da je tu pokupio tridesetak. Za sve ovo vreme dva puta su ga šarke ujele. Jednom za ruku, drugi put pre dve godine za nogu i još uvek ta ne može da mu zaraste.

-Kako sam unuku predao da kažem znanje nemuštog jezika, prestale su da me slušaju. Baš u to neko vreme pošto sam mu u onoj mojoj kućici na brdu dao znanje o nemuštom jeziku, otišao sam da berem pečurke. Vidim šarku, sunča se na kamenu. Počnem da joj pričam, ali sam shvatio da me ne sluša i kada sam se okrenuo da pođem, ujela me je za nogu- priseća se Tomislav Veljković, kojeg svi u Prokuplju znaju po nadimku Toma Zamče, jer je Zamče stari lokalni naziv za zmiju.

Dodaje da se nije uplašio, već se iz šume spustio u grad. Tada mu je noga već poplavela, ali je uspeo da dođe do prokupačke bolnice.

-Evo još ne može da mi zaraste ta rana. Otvorena je, kao i onog dana kada me je ujela. Više zaista nemam kontrolu nad njima, iako me ljudi i dalje zovu kada imaju problem, ali ja im zaista više ne mogu pomoći- kaže ovaj vedri i žilavi starac.

Iako nam ne otkriva kako tačno ide proces razgovora sa zmijama, kaže da im on tiho govori, a one dođu i kao omađijane ga slušaju.

-Kada naučiš nemušti jezik, osećaš nelagodu u čitavom telu. Sve te obuzima neka malaksalost, ali to s vremenom prođe. Bez obzira što umeš da ih umiriš, uvek se čovek plaši kada je u kontaktu sa njima i to je prirodno. Čovek nije gospodar prirode i kada je toga svestan, uvek će da preživi. Ako pomisli da jeste, stardaće. Eto vidite šta se meni dogodilo sa poslednjom šarkom- upozorava naš sagovornik.

I godine su prolazile, Toma Zamče je spasavao ljude od zmija i zmije od ljudi i tako sve u krug.

-Ni sam ne znam koliko sam zmija tako uhvatio i pomogao ljudima. Na stotine sigurno. Ja ih umirim, spakujem u džak i odnesem na sigurno mesto, daleko od ljudi. Najviše što sam u jednom mestu uhvatio bilo je u Đinđićevoj kući u Prekopucu u kojoj dugo niko nije dolazio. Tamo sam skupio sigurno tridesetak- priseća se on.

Sada je došlo vreme da odmori do tog poziva. Ipak, bez obzira na sve i dalje ga zovu ljudi kada primete da se neka zmija uvukla kod njih. Tako je nedavno Toma Zamče dobio poziv i od policije da ukloni zmiju koja se sunčala u centru grada, ali dok je on stigao, neko je već ubio tog smuka. I mi smo bili u tom momentu na licu mesta. Toma Zamče je bio ljut kada je video šta su uradili sa smukom.

-On je koristan. Nije bilo potrebe da ga neko ubije. Zante li vi koliko dnevno uništi štetočina, odnosno miševa, pacova- prokomentarisao je tada naš sagovornik dok je sklanjao ubijeog smuka.

Imaće posla za Tomu Zamčeta sigurno dok je živ. Žao mu je što je izgubio kontrolu nad njima, ali je kako kaže, uvek tu da pomogne onoliko koliko može. Barem, ako ništa drugo da one koje su korisne, a nisu otrovne, kao što su smukovi, udalji i pusti u prirodu gde im je sigurno lepše nego sa ljudima.


2


0

The post NEMUŠTIM JEZIKOM SE SLUŽIO 74 GODINE appeared first on Prokuplje press.