Autobuska stanica u Nitri, još nekih sat vremena do polaska za Bratislavu.
Razmišljam gde da ispoštujem prirodne potrebe sad, kako bi one mene ispoštovale kasnije u busu… Vidim neki lokal, kafanica ili nešto tog tipa… Ajd da okušam sreću.
Ulazim i prilazim devojci koja radi u šanku. Na nekom svom indijan slovačkom joj se obraćam: “Prosim, nevijem po slovenski. Musim na vecko, mate tu?”
Odgovara mi da moram nešto kupiti, naručiti pošto je wc samo za goste.
Pitam je na srpskom da li ima obična hladna voda, negazirana, neperliva kako to oni kažu.
Ona se smeje i odgovara:”Ima naravno. Želite li baš hladnu?”
Ja ko gromom ošinut, okrećem se ka njoj: “Jel ja to upravo čuh srpski ili sam tako dobro skapirao slovački da ne pravim razliku!?”
Ona već kroz kikot:”Čujete, čujete, nego sam i ja iznenađena da čujem srpski”.
I tako reč po reč, kako to već biva u romansama, ona odustade od šanka, ja od busa i odosmo na klupicu pored reke da hranimo golubove dok se crveni sunčev disk lagano spušta iza planina a bezbroj svetlucavih dijamanata treperi na noćnom nebu…
“Dva ipo evra!”
Njen me zvonki glas trže iz sanjarenja. Dijamanti popadaše u reku, sunce i dalje uključeno na max prži ko blesavo… Golubovi pokakiše moj ranac koji sam nehajno spustio, a ja podsećajući sebe na deda Tripka promrmljah al na glas: “Trista dinara za močanje?!”
Proćaskasmo još malo onako zemljački. Galantno je ne častih sa 50 centi kad nije ni ona mene sa besplatno močanje i onako uz najljubazniji osmeh i škrgutanje zubima se rastadosmo!
Da bude više u nacionalnom maniru, odvalih pola rolne papira i strpah u džep za slučaj da i u Bratislavi priroda izda naređenje, imam materijalno logističku podršku, a žbun ću već naći!
Putovanje se nastavlja…
Dušan Vlahović, trenutni gastarbajter u Slovačkoj
The post NEMA TOALETA NI PREKO ZEMLJAČKE VEZE appeared first on Prokuplje press.
