KOLIKO NEVAŽNIM STVARIMA PRIDAJEMO ZNAČAJ

5 min čitanja

Hodao je zamišljeno, držeći u ruci beli kišobran sa znakom Zavoda za transfuziju krvi Niš. Ona ga je držala ispod ruke, trudeći se da uskladi korake sa njegovim. Videla je da drži kišobran tako da nju zaštiti od letnjeg pljuska, i bila mu je zahvalna zbog toga. Njegova leva strana tela bila je mokra ali on nije mario. Uvek je prema njoj bio zaštitnički nastrojen.

Dugo je razmišljala da li da mu saopšti ono što je znala i kako da to izvede. Ticalo se njega i bilo je strašno. Mrzela je sebe, jer je to gorko saznanje već neko vreme izjedalo. Bio joj je drag, znala ga je još od školskih dana, a pre nekog vremena saznala je nešto o njemu, što joj je zadalo bol, zbog čega je danima plakala.

Njena služba je imala saznanja o potencijalnim kandidatima često mnogo pre njih samih. Na taj način je čuvala svoju strukturu i vršila selekciju budućih službenika i klijenata. Načini na koji su dolazili do podataka, često su bili nekonvencionalni, nekad su prekoračivali granice upotrebe zakonom dozvoljenih metoda, a nekad se graničili sa naučno fantastičnim… No to je bilo neophodno i ona je to znala.

Trešnje… Sećao se kako su njih nekoliko, klinci iz komšiluka, puni adrenalina preskakali ogradu kod čika Radeta i pentrali se na trešnju. Uvek je neko ostajao da stražari i javi ukoliko se Rade od nekud pojavi. U to vreme izgledao im je kao zli džin koji će ih pojesti ukoliko ih uhvati. Radetu zapravo nije smetalo što deca beru trešnje, samo se ljutio kada lome grane, a lomili su ih u panici. Uglavnom su lomili rodne grane pune slatkih plodova i sa njima trčali u sigurnost potoka, gde bi se sladili daleko od opasnosti. Jednom prilikom, sećao se. Rade im je postavio zasedu. Sakriven čekao je u šupi iza trešnje. Znao je da će doći i bio je u pravu. Došunjali su se i ne videvši opasnost, popeli se na drvo. Toga dana, na njega je bio red da stražari. Drugari su već bili u krošnji i šuškali berući trešnje kada je osetio ruku na svom ramenu. Kriknuo je od straha. Iz šupe iza leđa, neprimetno mu se prikrao čika Rade. Bio je uhvaćen a i oni… Ono što je usledilo promenilo je sve. Blagim glasom Rade im je rekao da siđu i da paze da se ne povrede. Dok su se sakupljali gledajući se uplašeno, Rade je ušao u šupu. Znali su da nema svrhe bežati. Znao ih je sve i znao je njihove roditelje… Stajali su kao skamenjeni i čekali. Rade je izašao iz šupe noseći neku kofu i kesu u drugoj ruci. Kofa je bila puna trešanja a u kesi su bile dve kutije čokoladnih napolitanki… Od toga dana, postali su zaštitnici čika Radetove trešnje, a Rade je u njihovim očima prerastao zlog Džina i postao dobri Div…

Danas, kada je izlazio, prolazeći pored Radetovog dvorišta, video je posečeno stablo a Rade, sada već deda, nešto je petljao po šupi. Šuštala je kabanica , pljuštala kiša, a trešnja ležala kao posečeni vitez njegovog detinjstva…

“Hoćemo li unutra?”

Prenu ga iz razmišljanja, pokazujući mu prema malom restoranu.

“Mogli bi da popijemo kafu i proćaskamo dok kiša stane.”

Složio se. Restoran je bio prazan i konobar koji je do tada bio udubljen u utakmicu, lenjo im priđe. Naručiše ledeni nes sa šlagom i topingom bez leda. Konobar se udalji da donese narudžbinu. Gledali su se neko vreme. Najzad je progovorio:

“Bio sam prošlog meseca na testiranju. Imali smo mini obuku u vidu seminara i na kraju testove. Svašta nam napričaše. Deluje jako interesantno, ali živ nisam hoću li proći. Nego, bio sam u tom istom hotelu pre možda 6/7 meseci. Imali su me u sistemu, mada nisam bio sa vašom službom… Nadam se uskoro “našom” ako sve bude u redu. Radili su nam i analize urina, krvi, stolice. Briseve iz nosa i grla i još svašta nešto. Ništa ne prepuštaju slučaju”.

Nelagodno se nasmejala, učinilo mu se da joj je u oku zablistala suza. Možda je to bila i kap kiše…

“Da” ,rekla je, “Ništa ne prepuštaju slučaju. Sada se uveliko procesuiraju vaši rezultati testa, laboratorijske analize i rade bezbedonosne provere. Uskoro ćete biti obavešteni…”

Nelagodno se promeškoljila na stolici. Nije mogla da ga gleda u oči. Pogled joj je šarao negde levo između čiviluka i šanka. Primetio je to.

“Ti nešto znaš, rekao bih? Čini mi se da to nije baš ohrabrujuće za mene… Nisam primljen?”

Neko vreme ga je posmatrala. Sada je bio siguran da je to što vidi suza.

“Daj šta ti je? Pa nije to jedini posao, slobodno mi reci. Ako nisam primljen ništa strašno. Nije kraj sveta…”

“Vidi” prekinula ga je, “Ti znaš da služba radi jako detaljne provere o kandidatima. Bukvalno sve se pretresa do detalja… Znaš, ti… nisi primljen, ali postoji jedan mnogo veći problem…”

Gledao je ne znajući šta da kaže. Ne trenutak je osetio kako mu se u grudima nešto steže. Pomislio je na posečenu trešnju i ponovo mu se napravi čvor u grudima …

“Dobićeš uskoro poziv da odradiš neke preglede” nastavila je… “Ja… nemam pravo da ti ovo kažem ali…”

Nije znala kako da nastavi…

“Nešto u tvojim zdravstvenim rezultatima nije u redu. Ja…”

Uhvatila ga je nežno za ruku. Gledao je zbunjeno, očekujući.

“Izgleda da imaš retki oblik tumora koji se širi prema mozgu”, prevalila je to pokušavajući da deluje smireno.

“Sećaš li se onoga što si mi pričao, kako ti se dešava da zaboravljaš neke obične stvari. Kako u trenutku ne možeš da se setiš reči koja ti je dobro poznata ili nekog podatka, činjenice… To je izgleda posledica toga…”

Gledao je u nju. Na trenutak je osetio kao da ga je nešto ubolo u grudi ali već u sledećem trenutku se nasmejao.

“Tako dakle izgleda osuda na smrt”, pomislio je.

“Koliko je lakše kada ti je izrekne neko ko ti je drag, nekako manje boli, nego kada je izgovori hladnokrvni sudija, potpuni neznanac… Valjda…”

Nasmešio joj se. Još uvek u prvom šoku, pokušao je da deluje hrabro, duhovito… Znao je koliko joj je bilo teško da mu ovo saopšti. Razmišljao je o tome kako je do pre par minuta strepeo hoće li biti primljen a sada to deluje toliko nebitno. Pomislio je na ostale kandidate koji u neizvesnosti i sa strepnjom čekaju odgovor službe. Nasmejao se odjednom shvativši koliko važnosti pridajemo zapravo nevažnim stvarima. Setio se treme devojke koja je radila testove sa njim u grupi i koja ga u panici svaki drugi dan zove i pita da li je nešto čuo, hoće li uskoro biti rezultata…

“Dobro, reče, “Sada ostaje samo da nazovem neko osiguravajuće društvo i osiguram se od mogućih teških bolesti i takođe uradim životno osiguranje. Na tebi je da ako ikako možeš, učiniš da se moji rezultati “izgube” inače će Osiguravajuće društvo saznati i ništa od polise. Znam da je ovo što tražim previše, ali znaš i sama situaciju kod mene. Moram nekako da zbrinem porodicu a ovo je jedini način da iz lošeg izvučem nešto dobro. Kako agenti znaju da kažu: – I najveća tragedija lakše se podnese kada legne lova!”

Zgranuto ga je gledala, ne znajući da li se šali.

“On još nije shvatio šta sam mu upravo rekla ili u šoku odbija da to prihvati kao istinu”…

Zvuci sirene saniteta bili su sve jači, probijali su se dok je ambijent restorana nestajao. Njen lik pred njim je nestao i vraćao se, dok se realnost nekog drugog sveta probijala na površinu. Dva sveta su se borila za prevlast. Dva sveta, dva bića, dve priče… Na kraju, nestade svet u kome kiša dobuje po prozorima restorana u kome dvoje ljudi proživljavaju užas strahovite istine koja će jednom od njih odrediti užasnu sudbinu… Majsko pre podne smeni oktobarsko jutro u kome se jedan čovek budi sa gorkim ukusom u ustima i težinom u grudima, pokušavajući da shvati poruku sna…

Dušan Vlahović, privremeni gastarbajter


3


0

The post KOLIKO NEVAŽNIM STVARIMA PRIDAJEMO ZNAČAJ appeared first on Prokuplje press.