KAD SE JEDNOM UHVATIŠ ZA TU KVAKU….

2 min čitanja

Naš proslavlјeni glumac Dejan Dedić boravio je u rodnom gradu, lјubazno se odazvavši da učestvuje u snimanju dokumentarno- igranog filma „ Dostojanstvene senke“, povodom stogodišnjice pozorišnog života u Prokuplјu.

Kakvi su bili njegovi prvi koraci u pozorištu?

Dejan: Bio sam u petom razredu, kod profesorke Ljilјane Subotić, radili smo „ Zlu ženu“. Nastupali smo u Domu vojske i tada sam prvi put osetio tu korelaciju između glumca i publike. Sećam se, tada je bio popularan film „ Munje“ i Đuričkova replika: „ Šta je, miševi, a- frka?“ Ja sam bio izašao na scenu i, ne znam zašto, izgovorio baš tu rečenicu. To je izazvalo gromoglasnu reakciju publike…ludilo, žurka i to me je baš bilo oduševilo. Mi smo to nekako pregurali, sve je bilo super, kako jedino i može da bude, nadahnuto, kao uvek kada rade klinci. Takva nam je bila svaka predstava koju bismo nadalјe radili.

Nakon nezaobilazne školske avanture, došao si i u Amatersko pozorište?

Dejan: Onda je usledio poziv od čika Zorana, pa smo u Domu kulture spremali „ Začaranu pahulјicu“. To je bila ta infekcija, čarolija, jer- kad smo se jednom začarali, to traje do dana današnjeg i trajaće dok sam živ.

Čika Zoki nam je rekao, kada smo ulazili u pozorište:“ E, pa, deco, ko se jednom uhvati za ovu kvaku, taj sigurno nije normalan!“ Znate, postoje dve vrste lјudi: oni kojima se taj miris memle, prašine ne dopadne. Imaju neku odbojnost prema tome, a ima i onih koji se zaraze time, uđu i život im se okrene naopačke. Ja sam bio u toj drugoj grupi.

Kako pamtiš Prokuplјe toga doba?

Dejan: Prokuplјe je za mene pozorište. Dok su se drugi krili po mansardama da popuše prvu cigaretu ili popiju prvo pivo, mi smo bežali u pozorište. Ja sam, recimo, bio najponosniji čovek na svetu što znam kako se pali svetlo u bioskopu. Znali smo kako šta funkcioniše, od mrava u parketu, do čađi u krovu! Bioskop i Dom kulture su nam bili druga kuća, tu smo bili domaći i pravili igre bez granica.

Dramski studio je bio tvoja sledeća stepenica?

Dejan: Da, vrlo bitan period u odrastanju mene i moje generacije. Čika Zoki je bio mentor koji nije autoritaran, bio je autoritativan, ali na jedan primeren način. Dopuštao je da se igramo i da maštamo, a onda je sve te plodove naše igre iskoristio da napravi najbolјu stvar za sve nas.

Tvoj sadašnji trenutak?

Dejan:  Ja sada imam dovolјno godina, one koje je imao koje je imao Isus, Bogu hvala- živim u srećnom braku sa svojom suprugom, imam predivnu porodicu i to je ono što mi je najbitnije, imam sestriće i svakodnevnu žurku sa njima, to je sve kako treba i sve je na svom mestu.

Što se tiče poziva, ili profesije, to je sve na jednom super putu, jer ako si dobar sa samim sobom, sve ostalo će biti dobro. Najbitnije, to sam shvatio, da svi ostanemo lјudi i kad smo dole i kad smo gore. Profesor Radovan Knežević nam je govorio: „Životne okolnosti utiču na to da li ćeš napraviti veliku ulogu ili ne. Ne treba da se trudite da uvek napravite životnu ulogu, već da zanatski uradite stvar kako treba, da imate jasnu govornu radnju i da sve bude na svom mestu, a da li će uloga biti životna ili ne, to zavisi od okolnosti. Ili, kako bi rekli tvoji južnjaci- nemoj se zaplјeskuješ!“


11


1

The post KAD SE JEDNOM UHVATIŠ ZA TU KVAKU…. appeared first on Prokuplje press.