GLEDAM PENZIONERA KOJI SE RADUJE NOVCU KOJI ĆE DOBITI

2 min čitanja

Sinoć sedim ispred igraonice u Kosovskoj ulici dok mi se dete unutra igra ja gledam na sat da ne prekoračim sat vremena, jer to treba platiti, a ja u džepu imam taman za sat vremena. Dok razmišljam da i igru detetu treba platiti “danas” i bijem svoje bitke, jedan sitan stariji čovek sve vreme gleda u lokal ispred kog stojim.

Mrak,kišica,hladno….pitam se šta je ovom čoveku pa batalim da gledam. Čuvam se ‘”udaka” više nego ikad za moje 42 godine. Međutim, deda prilazi i blago mi se obraća:”Izvini ćero, smem li da te pitam nešto….koliko si platila ovu tendu iznad lokala?” Ja zbunjena pogledam gore i tek tad vidim da je to urađeno novo u igraonici.

Meni je bitno kako da dođem do para, gde da uštedim na kom prehrambenom proizvodu, da bi autističnom detetu pružila minimum tretmana koji su mu potrebni kao kap vode…… Ja odgovorim sitnom, namučenom, izrađenom dedici da ne znam i da ja nisam vlasnik lokala.

Poče on da mi priča o svojim malinama, kupinama koje gaji u selu kraj grada, ali su ga ćerke naterale da dođe kod njih jer brinu o njegovom zdravlju. U momentu u onom čoveku prepoznam svog pokojnog oca, jako je sličan njemu, guši ga grad, voli čovek svoj mir u rodnom selu.

Počnem slobodnije da pričam sa njim, o selu, o nama ćerkama koje brinu o svojim roditeljima kao najsvetijem…i tako u razgovoru čovek uskoči:

“PA ZNATE SAD OVIH DVADESET HILJADA ŠTO NAM DAJU, HTEO BIH DA NESTO URADIM U KUĆI, DA ĆERKI POKRIJEM TERASICU DA JOJ VEŠ NE KISNE”!

Kada mi je to rekao… tiho i bojažljivo, radostan kao malo dete koje čeka čokoladicu…., PREPOZNAH onaj strah u njemu da ne sme svakom da kaže da voli VLAST jer mu znači novac.

Bilo mi ga je žao, i tako bih ga zagrlila da mu kažem da se ne boji.

“Razumem vas…ali da li vi uopšte mislite na budućnost nas,naše dece?”

On nije svestan da nama svojom podrškom ovakvom životu i sistemu kopa jamu. Tužno i žalosno, tako me je pogodio onaj njegov pogled, istrošeno telo od rada, mučna duša. Ali ne shvata da gradeći ćeri svojoj tendu od “onih 20 HILJADA “kopa jamu.

Posla sam kući posle razgovora, pa se pitam da li sam ja ‘luda’ što tako saosećam i razumem svakog čoveka, ili su oni ludo sebični jer gledaju  SAMO DANAS,SAMO SEBE, SAMO NOVAC….a duše su nam bolesne od tuge i mučnog života.

Poenta ove priče je da danima psujem vlast, državu koja me je uništila od rodjenja: Kosovo, izbeglištvo, način života u Prokuplju zadnjih 20 godina, borba za opstanak, sada bolest deteta a sistem me gura u ćosak dajući mi bednu tuđu negu, a pored njega i mene pravi invalidom jer takva majka nikome ne odgovara kao radnik….

Na kraju večeri zapalim cigaretu,pogledam moju decu i sve zaboravim. BOŽE HVALA TI, SAMO DA NJIH IZGURAM, DA BUDU ZDRAVI I NE MORAM DUGO….

Ipak imam veliko BOGATSTVO, DECU koja će nadam se biti dobri ljudi. Srbija je danas CRNO -BELA, Ili si čovek bez osećaja za druge, bez empatije, a bogat novčano, Ili si čista duša, radnik, raduje te tuđa sreća, a tuga boli… Nema sredine…

Ovaj razgovor sa dekicom me je tako prodrmao, ne znam da li da se ljutim i srdim na stare penzionere ili da probam da ih bar na trenutak razumem. i oni se muče, pa zato kažu može i gore.

A gore od ovoga nema, ja mislim.

Čitalac


27


4

The post GLEDAM PENZIONERA KOJI SE RADUJE NOVCU KOJI ĆE DOBITI appeared first on Prokuplje press.