Listam danas Fejsbuk. Moji prijatelji, poznanici, nekadašnji školski drugovi, ljudi kojima sam govorila :“Zdravo“ uvek kada ih sretnem, a i nisam znala kako se zovu, one koji su radili po prodavnicama, kafićima, bili službenici, majstori… postavljaju slike iz Nemačke, Švedske, po neku iz Norveške. Iz Srbije i Prokuplja slabo. Lepe panorame, puno blistavih detalja. Na tim fotografijama malo drugačija, naravno starija lica, ali rasterećena, slobodna.
I počinjem da brojim…, shvatam nemam toliko prstiju za sve one koji su otišli.
Listam dalje, tražim one koji su ostali.
Ima ih po Beogradu, Nišu. Njihove slike porodične, radne, retko kraj reke ili nekog lepog pejzaža. I za njih tražim prste, ali ih nemam dovoljno.
A onda se setim da sam prošlu noć prošla gradom oko 23 sata. Ulice su bile sablasno prazne. Ne zaista toliko prazne, ali ne pune kako ih pamtim. I onda iz nekog delića pameti koja mi je ostala, vadim i neka ranija leta i Pešačku zonu. Bilo je ono vreme za penzionere kada šetaju, do otprilike 20 časova, a onda ih zamene majke sa malom decom do 21 sat, pa dođu oni tinejdžeri da do kasno u noć pune ovaj deo grada, na doduše, veliku žalost stanovnika zgrada, koji ne mogu da spavaju. Sa svim onim pričama o ljubavima, drugarstvima, doživljajima, priče iz vedrog rasterećenog doba.
Mogu ja još da pišem, opisujem, ali ono što je najvažnije je da ovaj grad naših lepih dana, polako nestaje. Čak i tinejdžeri više nisu isti, a mi tek nismo isti. Nekako smo klonuli, povili leđa i pustamo da nas neko drugi ubeđuje da je dobro što polako nestaje život u Prokuplju.
Ne pristajem da tako bude, nije tačno da treba da se ćuti, jer može i gore, jer gore od ovoga ne može!
Biljana Roganović
The post GDE NESTADOSTE DRAGI LJUDI? appeared first on Prokuplje press.
